blur, kao bob, ili igre koje igramo
ovaj text je rezultat mog odsustva sa markovog i mojeg predavanja, a u vezi je onog što je marko mislio da treba da se kaže, onog što je rekao da bi ja rekla i onog što je trebalo da se kaže uopšte. i marko i ja smo prisutni u svakom aspektu našeg rada.
bob dilan
razvoju nekog sistema predhodi definisnje algoritma. koristeći algoritam i set ciljeva dolazi se do dizajniranog mehanizma. on sam jeste sistem jer ima kapacitet nadogradnje, dogradnje, proširenja, rušenja, zaplitanja, razdora...
kompleksnost nekog sistema, mehanizma ili algoritma se može prikazati njihovim razlaganjem na determinisane delove, gde se pod detrminisanošću ne pdrazumeva nešto što je čisto funkciski, ili čisto formalno, ili čisto strukturno. bob dilan jeste bob dilan, ali je tako bob dilan i pesnik i prorok i buntovnik i lažnjak, i zvezda elektrike i duh. kada bi trebalo da se predstave svi oni, nijedan deo, aspekt ili ličnost, ne bi mogli da stoje sami, odvojni od celine, od ostalih delova, aspekata ili ličnosti. svi oni se prožimaju, prepliću i guraju, stvarajući ono što jeste bob dilan. pošto ni jedan od delova ne može da stoji sam, nego samo kao deo celine sa svim svojim vezama, prepletima i odnosima u celini, postavlja se pitanje, da li mogu svi delovi da onda stoje, secirani, jedan pored drugog. ukoliko bi to bio slučaj, opasnost bi bila da se svi delovi uproste do mere da se neprepoznaje njihova početna pozicija. oni sami bi dobili jačinu celine iz koje dolaze i sami počeli da razvijaju svoj nivo kompleksnosti, čime bi se izgubila početna ideja o predstavljanju celine.
dakle, ako bi upoznao svakog ob boba dilana, ja neću znati bob dilana, već njegove delove, bez jasne predstave o odnosima među njima. kako bi se ovo sprečilo, potrebno je prikazati i delove i dizajnirani mehanizam, kao i algortam sistema koji je bob dilan.
blur
kad bi blur bio bob dilan, onda bi blur bio : yverdon-les-bains, art plage, glas box, ali i turizam, displej, ritual, ali i prevara, strah, trik, suspenzija, ali i “how rituals can offer either imprisonment or liberation”, “it is an exebition pavilion with nothing on display, except for our cultural depandancy on vision”, ali i antivizuelno i anti spektakl.
blur zgrada je bio privremeni izložbeni paviljon, za world fair u švajcarskoj. sajam je efikasan metod za promociju jer privlači veliku pažnju kako stručne, tako i šire javnosti. mesto je ekscesa i preterivanja svake vrste. uslov za sve paviljone su bili da budu na vodi- jezeru, i da na svoj način budu spektakl visoke definicije.
za arhitekte je fair prilika za isprobavanje teorija, bez polaganje računa, i naravno ekstaza u ekscesu.
informacija je skupa stvar, ali postaje sve brža i dostupnija. jedina stvar koja može da pruži ultimativno iskustvo danas je ono što ide live. kada ste očevidci nekog događaja vi postajete skoro učesnici, neko ko je kasnije sposoban da prenese “objektivno” ono što je doživeo.
live podrazumeva i medijaciju. njeno prisustvo i uticaj variraju od slučaja do slučaja. u televizijskom prenosu sportskog događaja piše live, komentator daje svoj sud i izveštava, povremeno se program prekida i pušta se propagandni program. cela stvar je zapravo vrlo dobro orkestrirana i kontrolisana u nekoj sobi gde veliki mozak odlučije koji deo onog što je live ide live.
posmatrač je osuđen da veruje da ono što gleda jeste posredovano objektivno, u krajnjoj liniji mora da veruje da ono što gleda stvarno jeste nešto što ide live.
ovakav odnos dovodi do inertnosti i velike lenjosti kod publike koju mrzi da večito sumnja u sadržaj koji joj je serviran kao objektivna sveža informacija.
pre ulaska u blur, posetilac popunjava upitnik na osnovu kog se formira profil koji je pohranjen u veliki računarski sistem koji kontroliše ceo blur. ovaj profil je sličan profile na on line mrežama za socijalizaciju. ovaj profil služi računarskoj mreži da napravi braincote, umesto raincote-kabanice, koja postaje vaša jedina veza sa sredinom u koju ulazite i koja preuzima ulogu posrednika između vas i onih koji se već nalaze i koji će doći u blur. braicote će tako ako se približite ljubavi svog života postati crvena i sugerisati i vama i vašoj ljubavi da je to baš prava stvar, posle čega verovatno sledi venčanje.
dakle ulaskom u blur- vodenu paru, ili oblak, vi se odričete svojih čula. vi ne možete videti gde idete, ne možete čuti šta se dešava oko vas, nemožete osetiti materijale koji vas okružuju. dakle posetioca svesno stavlja svoj život i svaki njegov aspekt u ruke nečeg što istinski ne poznaje, uz slepu veru da neće biti nasamaren. šta ako niste dobro popunili upitnik, ili padne sistem, pa završite u zagrljaju recimo, najboljeg druga ili drugarice. ili, šta ako bi ja i marko zamenili svoje kabanice. radikalno…
ulaskom u blur čovek postaje beba, neko ko je iz jedne sredine istrgnut i bačen u neku drugu, gde nije u stanju da kontroliše svoje postupke i gde mu nije jasno kako svet funckioniše.
stanje je skoro slično lock-in sindromu, gde je mozak živ, ali nema kontrolu nad telom. faca je ista i kad se oseća bol, i kad se oseća tuga i kad se oseća sreća. stanje je opisano kao biti zarobljen u starom ronilačkom odelu.
čovek koji pati od toga je osuđen na brigu i stalnu zavisnost svoje okoline. jedna velika beba. promenili su se odnosi, gubi se kontrola.
postoje slučajevi, kao onaj prikazan u filmu the diving bell and the butterfly, gde je zadržana funkcija otvaranja levog kapka. kapak postaje nešto čime se komunicira, dok se čoveku čitala abeceda on bi trepnuo na slovo koje mu treba, i tako slovo po slovo, reč po reč, knjiga.
u suprotnom bi bio pored svega osuđen na večito tumačenje svojih želja i misli, poput onog šta je pisac želeo da kaže, ili šta je arhitekta radio.
blur postaje low definition. ako bi se zgrade merile pixelima, blur bi loše prošao, ali arhitekte su to i htele, koristeći material sa mesta gde nastaje prostorna struktura.
blur nastaje stavranjem oblaka u prostornoj strukturi-transegriti, inspirisanu arhitektom bakminsterom fulerom. u vreme kad su diler skofidio bili deca ideje fulera su bile deo idličnih predstava budućnosti, nekih budućih utopija, velikih jedinstvenih sistema. diler i scofidio su deo generacije koja je stigla posle velike katastrofe rata, generacije u koju se gladalo kao nosioce budućih promena, kao one koji treba da realizuju propočanstva o jedinstvu. ta generacija je delom odgvorna za događaje maja 68.
ako je suditi po kritici bertolučija u sanjarima, i odnosima danas, nešto je krenulo po zlu. odgovor je bila fragmentacija, koju nije fer porediti sa destrukcijom, već sa nečim što je logičan tok. oblak u idejama bakminstera fulera, koje su high defition, ali se stvari ipak ne čine onakvim kakve u stvari jesu.
antnohy vilder nudi objašnjenje :” lacan offers us a way of thinking about this question, for it was he who taught us that in gazin at the screen, a split occurs between being and semblance. this split forms during what lacan calls the mirror stage: the febled moment when the six-months-old infant is held up by its mother in front of the mirror and recognizes an image that(unhappily) is not its mother but it self, scaled down in size, reversed and mute, a self as a picture, forever separated from the physical being that knows it self only through this image and will forever in vain try to join it self with this image, hence paranoia, neurosis, schizophrenia”.
šta je samnom i sa markom? šta se desilo sa nama kad smo bili mali i još nismo ni znali da ćemo upisati arhitekturu? gde se mi uklapamo? kako stvari stoje mi nismo videli odraz u ogledalu, već u ekranu televizora, dok je išao neki program za decu ili film sa meril strip, ili nekog rata, ili video igrice. dakle mi smo deca ultimatvinog vizulnog iskustva, nekog koje se nalazi u konstantnom vorpu, sa laserskim snovima. naš kraj će uslediti kada jednog sunčanog jutra na obalama jezera u švajcarskoj, mi, dressed to kill u našim braincotovima, najednom upadamo, ili smo bačeni, u oblak, gde sve fiksirane pozicije, fiksirani identiteti, postaju suspendovane, mutno. u ovom momentu ja i marko, postajemo slepi.
marko salapura
milica rosandić
Marsejski blok je projektovan nakon II svetskog rata, za ljude koji su ostali bez doma. Na njemu Le Korbizije primenjuje principe urbanističkog projektovnja i uvodi grad u objekat. „Ulice u vazduhu” prolaze kroz svaku treću etažu, a apartamni su projektovani tako da oponašaju kuću. Strukturom apartmana Le
