Drugi sveski rat i neuzvraćena ljubav (Philip Johnson-Glass house)

...sam arh. Philip Johnson je jedan od ređih, poznatih ličnosti Amerike, koje su zadesile „američke“ posledice drugog svetskog rata. Johnson je pre drugog svetskog rata bio vrlo uspešan i poznat u svojoj zemlji, radio je i po Evropi, ali više kao saradnik svetski poznatim arhitektama, kao što je Mies, škola Bauhaus i drugi. Njegov izražajni arhitektonski stav je bio vrlo prihvaćen u Americi, čemu je mogao da zahvali za popularnost. Nehotice, baš ne teživši za svetskom „slavom“, postaje vrlo udaran termin u arhitekturi, zbog pokretanja moralnosti i amoralnosti stambene arhitekture.

I uticaj-II svetski rat

„Slom“ u njegovoj arhitekturi načinio je Drugi svetski rat, ostavivši vidljive posledice. Iako je Amerika ušla u rat, izašla je bez razaranja i bez ikakve štete u materijalnom smislu. Tako da ponekad ljudi kažu da je Amerika učestvovala u ratu bez fizičkih dokaza, nasuprot velikim razaranjima u Evropi. Posledice u Americi ipak postoje.

Evropa je svoje strahove odagnala, ljudi su prevazišli strahove, koje su postojale u toku rata u smislu da se nešto i njima i njihovim porodicama ne desi. Nakon rata jedino pitanje je „Odakle početi?“. Cilj je obnoviti pre svega sebe, grad i vratiti život u stari tok, kolko god je to bilo moguće. To je pražnjenje straha, da se snažnom preokupacijom zaborave ti strahovi. Narod u Americi imao je drugačiji problem. Silno isčekivanje da će razaranja i kod njih da bude, gomilalo je strah i pritisak. Iako je rat prošao, ljudi su odahnuli, ali su strepnja i rat u podsvesti ipak ostali kao posledice na dobar deo populacije Amerike. Novija istraživanja o psihologiji stanja nakon ratnih sukoba i instituta za psihijatriju su pokazala da strah može biti prevaziđen isključivo preokupacijom da se reši isti problem (rat-obnova), tj. potiskivanjem jačom organizacijom. Tako da je rat jednom manjem delu ljudi u Americi među kojima je i Philip Johnson dao ishod blažih i vrlo neuobičajenih poremećaja i daljnje iščekivanje granate koja treba da padne.

Kako se ovo uopšte odrazilo na profesiju Johnsona? Akumulirajući strah, bojazan da se objekat ne sruši u trenutku kada je unutra, dalo je neki blaži oblik klaustrofobije, pomućene misli i slutnje. On beži iz zatvorenog prostora, videvši da je tamo na neki način sigurniji, što kod njega stvara osećaj mira. Šest strana sobe kod njega je moglo u mislima da se sruši, ali napolju zidova nije bilo, tlo je čvrsto, ali pogled u nebo je ostao problem.

Taj pogled u vis, u plavo nebo je za njega bilo crno-bordo i stvaralo je ponovo strah od nečega što treba da padne. Jedini svetao momenat je fleš ili bljesak Sunca, koju je on video realno i ulivalo mu neku sigurnost i vraćanje u normalu. Razmišljajući, shvatao je da ne mora taj bljesak više da traži gore, nego da ga može videti ako gleda pravo, kao refleksiju od staklo.
Johnson je ranije bio veliki zastupnik zelene boje, „boja koja odmara oči“, Problem u pogledu pravo jeste viđenje masivne gradnje i prisećanje svega onoga što unutra može da se desi. On je to rešavao prikrivajući se iza zelenog paravana (drvoreda ili odlaskom u parkove).
Ovaj mentalni problem se u Johnsonovoj stambenoj arhitekturi odrazilo na materijalizaciju, gde u zidovima je obavezno staklo na kojoj se vrši refleksija, tamna ploča krova koja je neizbežna i smeštanje cele kuće u zeleno okruženje.

II uticaj-neuzvraćena ljubav

U svom životu Philip Johnson je imao svega dva čoveka. Jedan je njegov saradnik građ. inž Sevastijan Ganski, dok drugi, koji mu je bio prava ljubav je Ludvig Mies van der Rohe.

Johnson je želeo uspešnog čoveka pored sebe. Miesa je posmatrao kao emotivnu i poslovnu podršku (učitelj i uzor). Pokušao je par puta da se približi Miesu, ali ovaj to nije prihvatao. Za razliku od Johnsona ne možemo reći da je Mies zasigurno bio isto orijentisan kao i Johnson, ali zasigurno znamo da je ostao neženja i da mu je posao bio važniji. Mies je već tada bio u visokim krugovima društva, bio je svestan posledice, ako uzvrati ljubav Johnsonu. Johnson je bio povređen. Povreda, neuzvraćena ljubav je od njega načinila da traži utehu u drugom čoveku (Ganskom) i pokuša da zaboravi Miesa.

Mies je proteran od strane Hitlera za vreme drugog svetskog rata. Jedino gde je mogao da ode je u Ameriku. Mies zaboravlja ono što se desilo između njega i Johnsona i znavši da mu je prijatelj tamo, pokušava da ga nađe. Kako je vreme odmicalo od Miesovog dolaska, Johnson saznaje da je Mies u Americi, jer je čuvena američka bogatašica Farnswort unajmila Miesa za projekat kuće. Johnsonu se vraćaju stare uspomene, javlja se stari osećaj i misli da ga Mies traži i bude se emocije, ali i osećaj ljubomore, sujete i mržnje, jer je mislio da će mu Mies uzeti slavu. Videvši projekat, svestan kvaliteta i da će uspeti u Americi, javlja se taj osećaj ljubomore, daje drugu šansu, gde ako mu ne uzvrati ljubav, uzeće projekat i neće dozvoliti Miesov uspon. Ovaj ga naravno odbija, uzima mu ideju i sve ono što je Mies koristio kao koncept za uspešne projekte po Evropi (less is more, Losovu parolu: ornament je zločin i odnos reda i slobode) i radi projekat Glass house (i izvodi je pre Miesove kuće Farnswort), unapređujući Miesove ideje.
U objekat ugrađuje sve elemente svojih psiholoških stanja (dve crne ploče koje ga pritiskaju, staklo sa refleksijom...), tako da cela kuća predstavlja zbir dva ključna elementa njegovog života.
-pomućeni um, drugi svetski rat, strah, tama, refleksija,
-Miesovo „less is more“ koje je sada „skoro ništa“, neuzvraćena ljubav i bezpregradnost.

Veza ličnosti i potpune slobode življenja i razmišljanja Johnsona je u suprotnosti sa Miesovim gušenjem emocija prema Johnsonu zarad ugleda u poslu, jer nije toliko slobodan, te se i kod jednog i kod drugog odrazilo u transparentnosti objekta, gde Mies smanjuje transparenciju, a Johnson u tom slušaju predstavlja oličenje potpune slobode.