Činioci na koje smo je razložili i koji najbolje oslikavaju karakter kuće: prašina, Marcel Duchamp, Bangkok, zagadjenje, elektromagnetizam.
PRAŠINA
Prašina se nalazi u vazduhu kao čestica koja je jedan od oblika njegvog zagađenja. Potiče iz svemira i kroz atmosferu pada na zemlju koja je akumulira. Nalazi se u oblacima, kapima kiše.. Različiti oblici prašine nalaze se u atmosferi. U ovom momentu 100kg svemirske prašine je palo na Zemlju. Nastaje kao kombinacija meteoroloških uslova, prirodnog okruženja i ljudskih aktivnosti.
Izvori prašine:
-prljavština tokom izgradnje i rušenja objekata
-parkinzi, saobraćaj
-vetrovite emisije prašine
-vojne vežbe
-pustinjska područja tokom pustinjskih oluja
PRAŠINA POSTAJE PROBLEM KADA SE POMEŠA SA LJUDSKIM AKTIVNOSTIMA
Kretanje prašine pokazuje kako se kroz atmosferu prenosi ka zapadu, a zbog povoljnih meteoroloških uslova najveće količine se spuste na zemlju na teritorije Tajlanda, Kambodze, Vijetnama, Srednjeg Istoka, Indije. Vazdušni pritisak i vlažnost vazduha na ovim područjima pogoduju taloženju prašine. Ljudske aktivnosti sa prašinom postaju problem u Bangkoku koji u vrvi od prašine, ljudi, izduvnih gasova, ugljen dioksida, smoga...
MARCEL DUCHAMP
“IF IT’S NOT SHOCKING, IT’S NOT WORTH DOING”
Marcel Duchamp
Man Ray, Marcel Duchamp as Rrose Sélavy (1921)
READY MADE-je predmet vanumetničkog porekla koji je preuzet, označen i izložen kao umetničko delo, sa ili bez intervencija. Zamisao ready made-a realizovao je umetnik Marcel Duchamp. Njegove postavke polaze od odbacivanja estetskih kriterijuma stvaranja umetničkog dela.
Ready made karakteriše ČIN preuzimanja postojaćeg neumetničkog zanatski i industrijski proizvedenog predmeta, njegovo prilagodjavanje za umetničko delo i kolažna ili asamblažna intervencija kojom se usmerava ZNAČENJE DELA. Ready made PONIŠTAVA UNIKATNOST PREDMETA, polazi od toga da je svaki predmet potencijalno umetničo delo. To je ludistička interpretacija , produkt umetničke igre.
Duchamp pokazuje da umetničko delo nije sam predmet već interpretacija koja se upisuje u predmet.
Umetničko delo nije predmet proglašen za umet.delo, već sam čin proglašavanja za umet.delo. Transformacija vanumetničkog znaka u umetnički znak.
Predmet dobija, gubi i menja značenje. To se dešava sa Pisoarom, Mona Lizom i drugim njegovim intervencijama.
Čitava operacija počinje 1919. kada je Mona Lizi dao muški identitet. To mu je pomoglo da se inspiriše za operaciju nad sobom, kada je sebe predstavio kao Rozu Se LaVie. Dve dvopolne figure dele neke zajedničke osobine. Njegova fotografija kao Roze sa istom enigmatikom i kvalitetom postavlja se u istu ravan sa Leonardovim crtežom. U tom smislu, on sebe stavlja kao readymade. Ponovo se ’radja’ kao žena. Kao i njegov rad, on postaje dvojna figura, muškarac u jednom obliku i zamišljeni partner koji njegov um projektuje kao erotizovanu idealizovanu želju. Takva želja ostaje zauvek neispunjena, jer predmet želje ostaje samo misaoni. Samim činom kojim postaje Roza, on se ovekovečuje kao želja, požuda, baca sexualnost Large Glass-a u 4-tu dimenziju. Ona je bila veza između nestajućeg identiteta za kojim je tragao u readymadu , nespreman da postane On sam.
Dust Breeding (1920; photograph by Man Ray) ---gajenje prašine
Fotografija originalna Man Reya, replika Murcel Duchamp
Kontrolisano oblikovanje prašine prilikom njenog pada na ogromnu ploču stakla koja je stajala u njegovom studiju duže od 2 godine. Oblik koji prašina stvara se zadržava prskanjem laka.
Stvaraju se 3 različita oblika, zbog toga što je površina bila od bakra, ulja i čelika, koja nastaju padanjem prašine, a mogu se koristiti kao trag tih formi, kao mapa. Ekseriment je nastao 1920. , sa željom da se sačuva oblik nastao kao rezultat slučajnosti.
On slavi slučajnost kroz fotografiju Man Reya koju koristi kao model za repliku.
F.Roche kaže da fotografija Man Reja podseća na Bangkok iz vazduha, s grumenjem prašine koja podseća na arhitekturu. To umetničko delo ili parče stakla simboliše propast urbanističkog i arhitektonsog koncepta 20.veka. Nije bitna samo površina, teritorija na kojoj se gradi već i atmosfera, tako da je ona sačinjena od tela, krvi i prašine.
DUCHAMP, Why Not Sneeze, Rose Sélavy? (1921)
Projekat koji je naručila jedna starija gospodja koja je želela da prati proces rada, tj.umetnika koji readymade-izuje predmete i daje im novo značenje. Kako M.Duchamp to nije želeo on je nameravao da je obmane. Bele kocke koje na prvi pogled podsećaju na ocke šećera, zapravo su komadi mermera, koji svojom težinom razuveravaju svakoga iz prvobitnih ubedjenja. Termometar pokazuje i nagoveštava istinu, jer je mermer hladniji od šećera, pa bi prirodno bilo da on ustvari otkrije šta se nalazi iza onoga što nam oči govore. Medjutim, uvek verujemo onome što je očigledno, pa tako i sada ostajemo obmanuti vizuelnim sve dok ne podignemo ovaj kavez i shvatimo da je istina zamaskirana.
Mi pronalazimo korelaciju izmedju ovog eksperimenta i Roche-ove kuće, jer ona predstavlja opnu u kojoj su bele kocke-nowhere spaces- koji stvaraju lavirinte, a njihova pozicija određena je na bazi Euklidovske geometrije, gde se odnos izmedju realnog i zamišljenog gubi.
Hybrid muscle, Thailand
Kada je prvi put bio na Tajlandu Roche je pregovarao o projektu Hibrid Muscle. Ovaj eksperiment je smešten u pirinčanim poljima gde ne postoji nikakav izvor energije i gde su prvi znaci civilizacije prilično daleko od ove lokacije. Kako je zamišljen da svetli i proizvodi energiju za sijalice, koristi snagu mišića ogromnog albino bufala, koji zamenjije slona iz prvobitno planiranog izvora mišića. Krećući se u blatu, bufalo vuče sajle koje su povezane za njegovo telo i mehaničku energiju pretvara u električnu. Energija koja nastaje dovoljna je za napajanje jednog laptopa i 10 sijalica. OgromnI listovi čaja trepere i stvaraju u noći uz mukanje ovog bufala neverovatnu atmosferu.
BANGKOK
Bangkok... pun pare, zamagljen, gnusan, odvratan, siv, sablasan, isparljiv, znojav, mučan, dlakav, prljav, zagušljiv...
On neprekidno raste više nego što može, bez ideje očuvanja bilo čega, kao i bez kontrole dizajna. Prljavi oblaci, taloženje CO2, filteri i prilagodjavanje svetlu koje poseduje samo siv spektar boja. Prašina oblači grad i biosferu, čak ide toliko daleko da menja klimu. Prašina oblači grad i njegovu biosferu, čak ide toloko daleko da menja klimu. Sa masom raznih čestica u vazduhu, Bankok postaje ključajući kazan ljudskih hiperativnosti, pa vidljivost postaje njegov najveći šarm. Projekat za budući muzej B-MU kritikuje način razvoja grada i reflektuje šizofreniju: krajnja nužda udisanja prašine, a bela gromada kroz novi kod odnosa predstavlja sistem za „juriš na grad“. B-MU muzej predstavlja „vrata kroz“ u smislu od lokalnog ka globalnom.Pomaže da na lokalnom primeru ljudi postanu svesni globalnog problema.
Konformizam ljudi u Bangkoku rezultura prihvatanjem okolnosti bez motiva za promenama. Astronomski rast grada i aktivnosti u njemu su doveli do alarmantne ekološke situacije koju niko ne prihvata kao problem, već mu se prilagođava. Jedan nije spreman za akciju jer je svestan da njegov mikrokosmos nije dovoljan za promenu čitavog sistema. Zato svi postaju deo globalnih mašina i doprinose jačanju istih. Problem Bangkoka je evidentan i u ostalim svetskim metropolama, samo što je ovde najtransparentniji. Grad je izgubio svje boje, a tada valjda sve gubi smisao..
Roche primenjuje STRATEGIJU NAIVNOSTI- ili negiraš realnost ili koristiš metod dramatizacije na bazi straha.
"Ne postoji mogućnost da se pobegne od uslova, mi smo u sopsvenom sistemu samouništenja i ponovnog stvaranja..."
On radi reprodukciju priče i stvarnosti...materijalizaciju stvarnosti.
Svaki kontekst razvija našu svest o realnosti, i zanimljivo je da jedan arhitekt ne čini samo vidljivim delove, već stvara razumevanje odnosa koji vladaju unutar nekog konteksta.
Bangkok poslednjih godina doživljava sve veći priliv kapitala sa zapada, preti mu „amerikanizacija” društva, kulture, hrane... Postaje grad koji je izgubljen izmedju svoje tradicije i sopstvenih vrednosti i onoga što dolazi, a čemu nema snage da se odupre.
ELEKTROMAGNETIZAM
Aluminijumska rešetka, sa elektrostatičkim promenama koje struje kroz nju, razvučena je i formira sa česticama prašine fasadu.Ona je prljava-prašnjava spolja a unutra čista, čime prenaglašava različitost unutra/ spolja.
- Dramatizacija različitosti...
- Opna je interakcija sa spoljnim svetom i unutrašnjim veštačkim-previše umivenim.
- Spoljašnjost reflektuje jedan ’opijeni’ urbani haos.
- prljavština je simptom prolaska vremena...
Roche je smatrao da ukoliko se jednom globalnom problemu, kao što je zagadjenje planete, pridje na taj način da se rešava na jednom mikronivou, u jednom konkretnom gradu bez svesti ostalih ljudi o tome, kada dati problem bude makar delom rešen niko neće ni biti svestan da je taj problem ikada postojao. Zato je primenio drugu metodu- brutalno prikazati problem tako da svaki gradjanin bude apsolutno svestan veličine tog problema. Rešenje je bilo postavljanje fasade koja će elektromagnetizmom privlačiti čestice prašine iz vazduha i akumulirati ih na opni muzeja, tako da bude vrlo transparentno kolika je količina zagadjenja u vazduhu u datom momentu. Nasuprot tako jedne amorfne groteskne fasade, enterijer B-muzeja su sterilne bele kubične forme. Ti tzv. nowhere spaces nemaju kubičnu formu iz stereotipa, već kao rezultat procesa negiranja enterijera koji nije determinisan, već ima promenljivi prostorni izraz kroz vreme.
Ovaj muzej treba da predstavlja jedan drugačiji život koji koji je apsolutno antipodan onom spolja, tako da kada kročite unutra vi niste u muzeju,već je ono spolja muzej i izložbeni prostor. Ovaj projekat se može nazvati i mesto osvešćivanja, jer upravi služi u funkciji toga.
B muzej je hibrid koji je nastao sedimentacijom prašine u Bankoku. On reflektuje šizofreniju realnog života koji postoji spolja i belog filtriranog ne-enterijera koji postoji unutra i simulira ambijent života kakav bi trebalo da bude.
PLATONOVA PEĆINA
Priča o Platonovoj pećini govori o večnoj čovekovoj potrebi da veruje u ono što zeli, što je najlakše za verovti, što je njegov um isprojektovao kao jedini mogući svet.
Priča ide ovako...Ljudi sede vezani okrenuti ledjima jedan drugom i gledaju ispred sebe u zidove pećine. Iza njih gori vatra i jedino što poznaju je svet senki. To je jedina stvarnost za koju znaju. Jednog dana jedan od njih se oslobodi, izadje iz pećine i shvati da postoji i drugi svet, druga realnost. Oslobodi ostale, medjutim... oni ga ubiju, ponovo se vežu i nastave da žive u svetu koji poznaju.
Ljudi su nesposobni da prihvate da postoji neki drugi svet mimo onog koji žele da žive iz sopstvenog kvijetizma i letargije. Zbog svoje slabosti žive u svetu koji im ne nudi ništa drugo do sigurnosti.
Roche nam svojom arhitekturom nudi jedan egzistencijalistički pristup životu. Prihvata problem i rešava ga u datom kontekstu prostora i vremena. Negira priču o Platonovoj pećini koja je se prepoznaje kao stil života mnogih ljudi današnjice.
Нема коментара:
Постави коментар