Godine 1924. predsednik Komisije za očuvanje sećanja na Lenjina, L. B. Krasin, predložio je izgradnju velike "Lenjinove palate" na Vrapčevim Brdima (danas Lenjinovim Brdima) u Moskvi. Ona je trebalo da sadrži muzej, biblioteku i auditorijum za predavanja i kocerte. Jedan od odgovora na ovaj predlog bio je diplomski rad Ivana Leonidova kojim je on završio svoje studije na umetničko-tehničkoj školi VKhUTEMAS 1927. godine.
Leonidovljev rad je prostorna struktura koju čine dve horizontale, jedna vertikala i sfera. Vertikala je zamišljena kao "skladište za knjige", sfera ima funkciju auditorijuma, a u horizontalno raspoređenim objektima su smešteni muzej i prateći sadržaji.
Leonidov je elemente ove prostorne strukture postavio tako da čine ose koordinatnog sistema, sa sferom koja stoji kao vrednost u tom sistemu.
Horizontalne ose koordinatnog sistema definišu mesto objekta u prostoru. Smeštaju sferu u Moskvu, na Lenjinova Brda, ali istovremeno svojim proporcijama (velikom dužinom) teže u beskonačnost, obuhvatajući prostor čitavog Sovjetskog Saveza. Dakle, tu je centar jedne ideje koja se rađa.
Pored geografskog, ovaj projekat ima i svoje vremensko određenje. Njega definiše treća osa, vertikala. Projektovana kao “skladište za knjige” ona svojim sadržajem, koji predstavlja ukupno kolektivno znanje i novu istinu koja je produkt početka socijalizma, smešta objekat u 1927. godinu. To je vreme tenzije i nagoveštaja...
Sfera je vezana za početak koordinatnog sistema, za trenutak krize kolektivne svesti.
Vertikala je vreme. Ona je put ka novoj poziciji kojoj sfera teži.Cela kompozicija je u sistemu dinamične revnoteže,djeluje kao da postoji stalno klackanje elemenata i oseća se napetost sfere...Ona je lagana, transparentna i teži da se pokrene, oslobodi....a vezuje je (užad) i prinudjena je da ostane tu gde jeste. Ona je neminovan deo sistema i njeno postojanje kao takve je jedino moguće. Ona je stvorena kao takva.
Sfera nosi ideju, ideju o sutra. Njena ideja je slobodna. Ideja se kreće kroz vreme. Ideja je svevremena.
Sfera po svojoj funkciji predstavlja auditorijum i kao takva je ne samo fizički već, mnogo važnije, mentalni i ideološki centar celog sistema, centar projekta. Njen položaj sugeriše da je jedini moguć pravac kretanja na gore. Dakle, mesto projekta i ideje se ne menja. Dešavanja ostaju u Moskvi, sa težnjom da se odatle beskonačnošću vertikalnih prostornih osa šire u daljinu. Ali prostora za kretanje svakako ima po trećoj osi. Kretanje ka novom društvenom znanju napisanom u knjigama koje se tu nalaze.
U idealnom socijalističkom sistemu kakav je Leonidov zamislio sfera se oslobađa i kreće ka uvek novom i novom znanju. U realnosti, međutim, ona ostaje vezana.Užad, koja je drže su najveći problem cele zamisli.
Inovacija, ideja koja je revolucionarna u sebi nosi veliku energiju i ne da se ograničavati, vezivati. Ali s druge strane, celokupna zamisao počiva na sistemu dinamične ravnoteže koji je nemoguć bez užadi. Sistem postoji samo dok su svi elementi vezani i funmcionišu po pravilima….Onaj element koji se “oslobodi” više nije deo sistema. Što je veću energiju nosio u sebi, to je manje mogao podneti pravila…Što je veću energiju nosio u sebi, to ga je sistem većom snagom izbacivao. Sfera ima najveću energiju, a nalazi se u tački maksimalnog napona…onog trenutka kad se otisne, njena energija će je odneti daleko u budućnost.
Naravno, kretanje prouzrokovano tako velikom energijom i naponom postaje nekontrolisano i sfera na tom putu gubi svaku vezu sa sistemom u kome je nastala. Čak i dve horizontalne ose više nemaju značaja. Užad koja su vezivala ideju u njenom nastajanju učinila su mesto tog istog nastanka perifernim u odnosu na neke druge realnosti koje se svakodnevno stvaraju na drugim prostornim koordinatama planete. I kad sfera dospe u jedno takvo, novo okruženje ona više nema veze ni vremenski ni ideološki sa onim što je u početku predstavljala. Ona se deformiše i gubi svoj smisao.
Ovaj projekat je autoportret.
Leonidov je sfera.
On je rodjen u ruralnoj sredini, maltene u šumi. U sebi nosi veliku snagu prirode, a njegova ličnost je oblikovana u novostvorenim društvenim okolnostima Lenjinovog Sovjetskog Saveza. Njegovo obrazovanje je u potpunosti proizvod novog društva, ali je njegov um univerzalan, mnogo je širi od onog čemu je naučen i on u sebi nosi veliku ideju. On ima snagu koja je potrebna za život ideje, ali je sistem isuviše jak i ne da mu da oslobodi svoje misli. Leonidov se pojavljuje kao bljesak. Velik i idealan, on samo ovim djelom prikazuje kompletnu situaciju u kojoj živi, besprekorno čita sovjetsko društo i istovremeno ga slika, dajući nagovještaje o budućnosti.Njega sistem ne uništava direktno. Njega uništava sopstvena energija.
Da se početkom dvadesetog veka nije stvorila ova ideja, Leonidov kakvim ga znamo verovatno ne bi ni postojao. Ostao bi u svojoj šumi kao prirodan čovek. Međutim sistem je od njega učinio društveno biće i podstakao njegovu genijalnost. Međutim, užad i pravila koja su postajala sve bitniji deo tog sistema, uništila su i Leonidova i sebe. Sistem je deformisan.
Samouništen.
Нема коментара:
Постави коментар