Erik Gunnar Asplund

Rađanje i počeci

Počeci Erika Gunara Asplunda kao arhitekte i stvaraoca mogu se pronaći u čudesnom svetu biroa Alvara Alta, u ranim godinama dvadesetog veka. Opisan kao najbolji među arhitektama od strane izvanrednog stvaraoca, rukovodioca i vlasnika arhitektonskog biroa, Alvara Alta, Asplund se rađa. Tu, obrevši se u stvarnom svetu, Erik Gunar Asplund pokušava da pronađe metodologiju svog stvaralaštva i rada.

Woodland Cemetery–početak kraja 1915-1961. /vreme izvođenja projekta/

Projekat ovog groblja, kao i samo groblje i interesantan razvojni put. Razvijajući se u savremenom kontekstu menjajući diskurse i povezujući teme života njenog tvorca. Pokušavajući da se dokaže kao najbolji među arhitektama, Erik Asplund se bori da napravi balans između funkcija objekata i funkcija koje se javljaju na lokaciji. Ponešen strahom i nevericom, vođen mišljenjem da nije u stanju da napravi duhovni “landscape” kakav je zamislio, Asplund traži pomoć svog prijatelja Zigurda Leverenca. Zajedno, oni stvaraju groblje, harmonično, integrisano u šumski pejzaž, postižu nemoguće, ruše tabue, morbidno pretvaraju u normalno, prožimaju osećanja ljudi, shvatajući sebe i konačno osećaju , prave i žive arhitekturu.

“Light space” arhitektura

Dizajn samog kompleksa groblja kombinuje vegetaciju i elemente nepravilnosti što metaforički pokazuje kolebanje Erika Gunara Asplunda u stvaranju ovog dela. Tvorac uviđa kroz stvaranje istančanu vezu između arhitekture i okruženja i biva primoran da napravi nešto što neće uznemiriti posetioce tog svetog mesta. Boreći se za iskazivanje svoje arhitekture i sebe, pokušavajući da stvori nešto vredno, da ostavi trag i epitaf na ono što je stvarao, u jednom trenutku Asplund shvata da se sve vreme bori za svoje konačno utočište; za svrhu življenja, za suštinu života, ne za smrt, već za život. Jer će on nastaviti da živi, preživljava i da se reinkarnira kroz ono što je stvorio, osmislio, napravio, ugradivši sebe u svoj rad.

Here lies Erik Gunnar Asplund 1885-1948.

Utisnuvši svoje delo u materijalističko i opipljivo, Erik Asplund objašnjava savremenim i modernim arhitektama da nije cilj kvantitet stvaranja i kapitalistička izlizana popularnost neke tvorevine, već osećanja koja budi u nama, granice koje pomeraju i guraju čovečanstvo napred, epatiju koju izaziva, svest koju javlja u čoveku, život i emocije koje stvara. Nasuprot svetlucavim, nakićenim i jadnim delima, manufakturistički proizvedenim u fabrikama smrti za kulturu i umetnost, stoji pokušaj da se pronađe delo vredno života jedne jedinke. Gledajući krovove i zgrade oko sebe, pitam se gde je ta priča, taj životni kadar izgubljen u modernoj sferi, gde se krije natpis kome svi treba da težimo: “His work lies here…”.