Šigeru spašava svet

Razotkrivanje istine o Šigeru Banu i njegovim počecima u oblasti reciklaže.

U premijeri komada „Šigeru spašava svet“ igraju:

Milica Rosandić- Šigerinka Banić
Grahovac Aleksandar- Inspiracija
Aleksandar Grahovac-predstavnik Roma

Jokohama. Japan, davna 1990. godina. Jutro 9.30h vreme kada Šigeru Ban počinje svoj dan. Jutro je bilo izuzetno sunčano i dan je obećavao. Ulice su bile pune ljudi i kroz prozor dopirala je vreva razdraganog naroda. Šigeru je sedeo pored prozora bez zavese te je sunce nesmetano ulazilo u sobu,u kojoj i nije bilo puno stvari. Uprkos činjenici da je dan bio idealan za šetnju ili vožnju rolera po Adi Ciganliji, potreba za inspiracijom i želja za pronalaženjem originalnog rešenja za nove objekte navela ga je da se osami. Bio je sam – četiri zida ,drveni sto,šolja za čaj i jučerašnje novine. Radio je uobičajene stvari skuvao je čaj i uzeo da prelista novine koje juče nije stigao.U moru dnevnih vesti pažnju mu privlači naslov „ČUVANJE PLANETE“.

Tema ovog članka bila je sprečavanje seče šuma i predlozi naučnika da ublaže posledice već načinjene štete. Ogoljene šume i nekontrolisana seča prouzrokovale su lanac negativnih efekata. Nestajanjem drveća povećava se količina ugljen dioksida u atmosferi što dovodi do globalnog zagrevanja. Predlozi za rešenje ovog problema bili su: proizvodnja veštačkog drveća, omotač od sumpora, suncobran u svemiru, uzgajanje okeanskog planktona, ali sve je to ostajalo samo na tezama. Š.B. čitajući razmatra svoje mogućnosti kojima bi se uključio u priču očuvanja planete. Razmišljao je na koji način stvoriti građevine koje ne bi imale negativne uticaje na građenu i prirodnu životnu sredinu.

Kako adekvatno upotrebiti prirodne resurse i smanjiti upotrebu štetnih materijala. Bio je odlučan da i on doprinese započetoj akciji, ali kako?
Korišćenje drveta u arhitekturi se mora svesti na racionalne okvire i mora se naći makar privremena zamena koja bi omogućila dodatno vreme za obnavljanje šuma.

„Shvatam prirodu i arhitekturu kao dva odvojena, i medjusobno različita sistema, istražiću mogućnosti njihovih veza. Pokušaću ljudima da razvijem svest o tome da priroda mora biti zaštićena od sve većih destruktivnih posledica gradjenja.”

U trenutku zamišljenosti i nepažnje obara šoljicu sa čajem i proliva čaj po novinama. Kao spontana reakcija usledilo je brzo prikupljanje tečnosti ostatkom novina koje su se tako natapale. Potpuno mokre činile su se neupotrebljive pa ih je uvio u rolnu i odložio sastrane.

Nije bio ni svestan da je tim činom započeo proces rađanja dugo tražene ideje. Scena sa prolivenim čajem poremetila mu je koncentraciju i otišao je do prozora ne bi li svoje misli usmerio ka nečem drugom.Vreme je prolazilo….i prolazilo….Ideje i dalje nema.

Vođen sopstvenom intuicijom, odlučio je “Izaćiću napolje”,i izašao je iz svog stana na aveniju Revolucije, i postao deo mase. Zamišljen, koračao je pločnicima avenije,i polako gubio nadu…

U trenutku kada je odustao od potrage za inspiracijom, prolazeći pored prodavnice tekstila ona se pojavila…jedinstvena , neponovljiva, prava i jedina…sa tubama u naručju. On je stajao zasenjen, a ona se neodoljivo nasmejala i rekla “Inspiracija ,drago mi je.”

Nije mu preostalo ništa drugo nego da Inspiraciju I tube pozove na šoljicu čaja u svoj skromni stan na trećem spratu u ulazu broj 2 u zgradi bez lifta.

I krenuli su… Hodajući ka stanu sa tubama u rukama i Inspiracijom kraj sebe u jednom trenutku kroz njega je prostrujao talas stvaralačke ideje- shvatio je: „Reciklaža!! To je pravo rešenje- to je odgovor, moje spašavanje sveta.“

Žurio je kući...

Ušavši u stan potrčao je ka stolu, kako bi sklonio nered koji je napravio pre izlaska. Položio je tube pored novina, i gle čuda, uočio je sličnost medju njima. Uvideo je da je oblik tube već dobio prelivanjem čaja na novine i uvijanjem istih i da su to materijali skladni za kombinovanje. Napravivši uredniju i prijatniju atmosferu za sedenje, posvećuje se priči sa Inspiracijom u kojoj želi da je uvede u svoj svet i približi je arhitekturi, te joj reče:

”Arhitektura predstalja jedinstven izazov na polju održivosti.Građevinski projekti konzumiraju veliku količinu materijala, proizvode tone otpada i na taj način se često zanemaruju prirodno okruženje I resursi. Znaš, draga moja inspiracijo priroda je sve ono što nije napravljeno ili taknuto ljudskom rukom, dok je arhitektura ljudskih ruku delo.”

“Da shvatam” odgovori Inspiracija, “ I ja se na neki način bavim stvaranjem, ali moje stvaranje ne narušava prirodu- ja pišem pesme.”

Šigeru opčinjen njom poželeo je da joj posveti objekat koji će njoj biti poseban, isto koliko I ona za njega. To bi bila kuća koja ispunjava sve njegove principe o očuvanju prirode, a u isto vreme zadovoljavala sve njene potrebe u stvaralaštvu. Krenuo je u ostvarenje svoje želje, imajući jasan cilj pred sobom.

Razgovor sa Inspiracijom urodio je plodom, jer ga je navodila na nove ideje koje su se nadovezivale, ređale jedna za drugom, i kombinovale međusobno. Rezultat je očigledan:

Kartonska tuba, obložena folijama i punjena novinama postaje osnovna jedinica objekta. Njenim multiplikovanjem stvara se zid. A daljim istraživanjem Šigeru je težio ka tome da se taj karonski zid usvrši I opravdano postane adekvatna zamena standardnim postojećim zidovima. Kroz šupljine u tubama smešta instalacije, obmotava ih PVC izolacijom, koju dobija recikliranjem plastične ambalaže. Tuba postaje glavni konstruktivni element u svim narednim projektima od papira.

Vreme je prolazilo…Ideja o Kući za pesnika se razvijala. Makete I radne skice su se nagomilavale I redjale, do samog finalnog proizvoda koji je ugledao svetlost dana godinu dana nakon upoznavanja Inspiracije. Objekat su dočekale pozitivne reakcije javnosti, jer je do tada život u kući od papira bio nezamisliv. Ovim projektom Šigeru postaje deo tima za očuvanje planete, o kojima je pre godinu dana samo čitao.

Potencijal njegovog doprinosa u održivom razvoju prepoznao je veliki broj ljudi, I samim tim, značaj ovakvog poduhvta cenili si mnogi. Bio je opšte prihvaćen, I sada kada je ideja zaživela, Šigeru počinje da stvara svoj svet od papira. Redjali su se paviljoni, stambeni objekti, crkve…

Dakle, biznis je cvetao, što bi reli “šljakalo se”… Šigeru je uživao u svom svetu, I svaki svoj novi objekat shvatao je kao još jednu umetničku instalaciju u prostoru, I kao još jednu sačuvanu šumu na planeti. Pozivi su stizali sa svih strana…

- „Halo? Da, ja sam... Izvolite... Da pomognem? Naravno da želim“

Ovaj poziv nosio je ponudu koja je bila izazov za Š.Bana. Za dotadašnje objekte od papira imao je neograničeno vreme za kombinovanje i eksperimentisanje reciklatima. Sada po prvi put se susreće sa vremenskim oganičenjem, jer ima jako odgovoran posao: obezbediti smeštaj za veliki broj ljudi koji su bili ugroženi usled prirodnih nepogoda-u pitanju je bio zemljotres u Indiji. Imao je važan zadatak i znao je da ne sme da izneveri te ljude koji su ostali bez krova nad glavom i kojima je on bio jedina nada.

Ban u saranji sa UNHCR-om od 1999. godine, projektuje kuće za izbegle. Postaje prepoznatljiv u oblasti socijalne gradnje.

Njegovo interesovanje za jednostavnu, montažnu gradnju i reciklirane materijale pomoglo je u ovoj situaciji u kojoj nije bilo mnogo sredstava, a bilo je potrebno što više kvadrata kako bi ljudima bio omogućen prostor za osnovne potrebe. Kao posledica saradnje sa UNHCR-om, niklo je naselje od kartona.

Svaka porodica dobila je jednu kartonsku jedinicu, od 52 kvadrata, koja je UNHCR koštala manje od 2000 dolara.

S obzirom na uspeh ovog projekta, koji je bio ekonomičan i adekvatan za uslove u kojima je rađen, Bana počinju da zovu i druge zemlje koje su imale problem sa socijalnim stanovanjem. Svi pozivi bili su prihvaćeni i njegova naselja se grade u Indiji, Japanu i Turskoj.

Ban je stvarao gradjevine koje imaju minimalne negativne uticaje na gradjenu i prirodnu životnu sredinu. Na ovaj način, racionalna upotreba prirodnih izvora i odgovarajuće upravljanje gradjevinskim zalihama doprinosi očuvanju prirodnih izvora, smanjenju energetske potrošnje i poboljšanju kvaliteta životne sredine. Ban arhitekturi daje zeleni kod. Minimalizuje korišćenje neobnovljivih prirodnih materijala. Unapredjuje prirodnu životnu sredinu.

Kao što rekosmo, uspeh Š.Bana postao je opšte poznat.

Surfujući po internetu, naši Romi nailaze na njegove radove I dolaze do ideje da iskoriste svoje zalihe kartona I naprave svoje objekte, koji bi parirali objektima Šigerua. Shvativši potencijal mladih talenata, grad im izlazi u susret, dodelivši im najekskluzivniju lokaciju u gradu Beogradu. Jedini uslov zajednice bio je – uvrstiti beogradski karton city na stranice interneta ne bi li svet video da I mi konja za trku imamo.

Romi zadovoljni lokacijom koju su dobili, ipak je to priobalje, odlučiše da celim srcem i dušom, udju u projekat. Obala je oživela. Odjednom, u masi sivila.... vrisnule su boje! Jedan od ciljeva bio je postignut- karton lokacija je počela da privlači pažnju prolaznika, turista i svih onih koji su imali tu sreću da prelaze preko Gazele. U želji da otkrijemo tajnu njihovog uspeha, sišli smo na reku, i pitali nadležne:

„ Kako ste došli na ideju da od ove zapuštene lokaije napravite prepznatljiv brend? Ipak, malo je onih koji nisu čuli za karton city?“

Odgovori su bili jasni i precizni, a glasili su ovako:

„Mi smo jednostavno želeli da gentrifikujemo područje, da spustimo grad na reku. Te smo u tom cilju odlučili da implementujemo kartonske objekte, zarad postizanja ravnoteže, takoreći balansa medju prirodom i izgradjenim strukturama. Po uzoru na projekte Š.B. dobili smo ovakvo naselje.“

Za razliku od Šigerua, koji samo projektuje od reciklata, Romi se bave reciklažom, žive i grade od nje. Samim tim, oni predstavljaju deo sistema za prikupljanje reciklata, koji deluje na našim prostorima.

Shvativši da je njegovo otkriće uznapredovalo i dobilo drugačiji oblik u rukama eksperata za reciklažu, u jednoj zemlji na Balkanu, Šigeru prestaje aktivno da se bavi socijalnim stanovanjem i okreće se ekskluzivnim objektima.

U njima reciklaža nema priliku da bude zastupljena u onoj meri kao kod socijalnih objekata, ali Šigeru ne odustaje.

Ne želi da se odrekne ovakvog načina rada, pa u ekskluzivne vile uvodi reciklirane elemente. Teži ka tome da životni prostor što više otvori ka prirodi, kako bi unutrašnjost i spoljašnjost funkcionisali kao celina. Da bi obezbedio intimnost korisnicima, došao je na ideju da od kesica čaja pravi zavese, koje bi ujedno predstavljale i fasadna platna.

Prisustvo ovih zavesa, stvara poseban efekat prilikom propuštanja svetlosti. A ujedno, razbija se čvrsta zazidana struktura fasada, koje sada dobijaju promenljivu formu.

Danas, kada je njegova uloga u misiji spašavanja sveta završena, odlučio je da se penzioniše. I dalje ga možemo naći na aveniji Revolucije, u ulazu broj 2, na trećem spratu, u zgradi bez lifta. On mirno provodi svoje dane. Jutarnje časove provodi sa Inspiracijom, uglavnom za stolom kraj prozora, koji sada ima zavesu. Zajedno ispijaju čaj...

Zaokružujući ovu fazu svog stvaralaštva, reče:

„ Inspiracijo, hvala ti što postojiš.“

Otkrićem potencijala novog gradjevinskog materijala- papira, Ban je stvorio novu arhitekturu, poklon populaciji i povratak prirodi. Možda nije revolucionaran arhitekta, kako sam govori, ali je svakako njegov rad i inovacija u arhitekturi veliki pomak u pronalaženju sklada izmedju prirode i graditeljstva.

naratori:

Pilipović Jelena 05_236

Vitorović Bojana 05_161