Wicked Fallingwater House

Kada se govori o stvaralaštvu Frenka Lojda Rajta (Frank Lloyd Wright) pre svega se ističe humani aspekt njegove arhitekture. Pred kraj svog života sam Rajt je napisao knjigu Testament (A Testament, Frank Lloyd Wright, New York, NY, 1957.) čije poslednje poglavlje nosi naziv Humanost – svetlost sveta. U njemu se, između ostalog, kaže: kao što sunčeva svetlost obasjava bespomoćne predmete otkrivajući im formu i lik, tako odgovarajuća svetlost, čiji je simbol sunce, ztači iz nadahnutih dela čovečanstva… Stoga humanost možemo nazvati svetlošću koja se nikad ne gasi… Ne postoji vrednjiji element besmrtnosti od ljudske humanosti.
Za Rajta se kaže da je arhitekta koji je imao izuzetan osećaj za ideal nacije. Njegova stambena arhitektura odražava optimizam američkog potrošačkog društva prve polovine 20. veka.
Između ostalog, bavio se i socijalnim stanovanjem, a vrhunac humanih ciljeva njegove arhitekture predstavlja projekat Brodejkera (Broadacre) - decentralizovanog grada savršeno integrisanog u prirodno okruženje.

Frenk Lojd Rajt je odrastao na farmi u jugozapadnom Viskonsinu u tipičnoj porodici američkih doseljenika. Njegovo okruženje bilo je pastoralno, obrazovno, poljoprivredno i izuzetno velško. S majčine strane bio je potomak sveštenika, zemljoradnika i učitelja koji su iz Velsa došli u Novi Svet 1844. godine. U kombinaciji porekla njegovih predaka i kroz uticaj majke, odrastao je na tekstovima i učenjima Amerikanaca kao što su Vitman, Toro i Emerson, u sprezi sa evropskim romantičarima Bajronom, Šelijem i Blejkom. Veliki deo Rajtove autobiografije (An Autobiography, Frank Lloyd Wright, Longmans, Green, NY, 1932.) se ne bavi njegovim obrazovanjem nego odrastanjem na farmi. Dečačka iskustva su u njemu duboko ukorenila ljubav prema idealima mlade američke nacije poput rada, poštenja i zajedništva, a sa druge strane ljubav prema moćnoj prirodi katkad tužnoj i iscrpljujućoj u svojoj hirovitosti. Tako je stvorena osnova za formiranje (umetničkog) senzibiliteta koji najdramatičnije slika večiti konflikt između ideala društva i pojedinca.
Kako to obično biva, najuobičajenija tumačenja su i najlakomislenija. Tako se arhitektura Frenka Lojda Rajta najčešće predstavlja kao naivni zagovornik američkih vrednosti.

Naš subjektivni doživljaj nas, međutim, upućuje na mnogo dublju, potresniju vezu arhitekte sa svojom okolinom – njegove kuće nisu transparentne i prozračne već odišu karakterističnom sumračnom atmosferom. Time se ne želi reći da one nemaju dovoljno svetlosti, već da su obavijene izmaglicom mistike. Vitraži su, recimo, karakteristični za Rajtovu arhitekturu isto kao i za arhitekturu gotičkih katedrala. Ova veza je sve samo ne nasumična jer se u oba slučaja postiže atmosfera spiritualnog prostora u kome su moguće mistične vizije i zanosi.
Osim toga, stroge ritualne linije i prigušena svetlost rajtovskih enterijera predstavljaju dublji uvid u psihu jednog društva, odnosno, njegov odraz u iskrivljenom ogledalu. Rajtova arhitektura reflektuje ona psihička stanja koja su u materijalističko-hedonističkoj kulturi potisnuta i pretvorena u svojevrsne demone podzemlja.

Kao takva, ona je analogna slikama Edvarda Hopera (Edvard Hopper) koje predstavljaju pukotine u naizgled besprekornoj fasadi američkog sna. Slikajući naličje moderne zapadne civilizacije, Hoper pred nas prosipa čitav spektar tabuisanih osećanja - otuđenost, melanholija, čamotinja, apatija, depresija – koja ne bi trebalo da postoje u društvu koje je rešilo sve svoje egzistencijalne probleme. Njegove slike su groteskne podjednako kao i Rajtova arhitektura – obojica u svojim delima motiv svetlosti pretvaraju u motiv senke.

Po istom principu se Rajtove prerijske kuće, uprkos naglašenim horizontalnim linijama, pre uklapaju u gotičku siluetu Gotam Sitija nego u pitomu panoramu Brodejkera - one sa Gotamom dele jezivi izgled grada zatvorenog u sopstvenu patologiju. Ulaz gotovo nikada nije neposredan, gostoljubiv, već je, po pravilu, pomeren sa lica kuće i prikriven. Površnom posmatraču Rajtove kuće mogu delovati pristupačno jer na njihovim frontovima preovlađuju prozori. Pri tome se zanemaruje činjenica da su oni, po pravilu, opasani masivnim zidovima koje kuća suprotstavlja ulici čime se potvrđuje njen introvertni, odnosno introspektivni karakter. Rajtova prerijska kuća se, u stvari, ponaša kao sfinga koja svoju tajnu otkriva samo najvećem posvećeniku. Takva kuća, svakako, nije namenjena fatamorgani idealne američke porodice već katarzičnom suočavanju svake stvarne porodice sa sopstvenim anomalijama, tj. sopstvenom individualnošću.
Dakle, svaka Rajtova kuća jeste Gotam Siti, alegorijsko poprište sukoba između društva koje pojedincu nameće svoje totalitarne šablone, oličene u sumornom predstavniku reda – Betmenu, i anarhičnih sila individualizma oličenih u živopisnim gotamskim psihopatama. Tragedija samog Betmena se ogleda u činjenici da on ne uživa poverenje sveta koji brani jer je i sam psihopata vođen svojom opsesijom, uz to suviše moćan da bi ga društvo kontrolisalo. Sve njegove restrikcije dolaze iznutra, što ga čini nepouzdanim saveznikom. Priroda Betmena je, ustvari, priroda Umetnika koji je uvek na margini, rastrzan i izmešten.

Interesantno je da je Kuća na vodopadu (Fallingwater House) Frenka Lojda Rajta inspirisala Ajn Rend (Ayn Rand), kontroverznog američkog filozofa, koja je kategorički odbijala ideje altruizma, socijalizma i religije kao dekadentne, da napiše svoje ključno delo, roman Vrhunac (The Fountainhead, 1943). Junak romana, ujedno prototip idealnog čoveka po Rendovoj, je arhitekta Hauard Rork (Howard Roark) kome su klijenti, po sopstvenom priznanju, samo izgovor za beskompromisno sprovođenje svojih vizija. Njegove ideje su, po pravilu, u oštrom sukobu sa statičnim i neinspirativnim konvencijama stručne javnosti – on uživa u samom činu stvaranja, ali konstantno nailazi na otpor i sabotažu od strane mediokriteta nespremnih da priznaju njegovu veličinu. Rork se ne osvrće na njihove sabotaže jer je potpuno indiferentan prema malograđanskim vrednostima kao što su prestiž, bogatstvo i, pre svega, ugled. Njemu, u stvari, nisu potrebni Drugi kao sredstvo samopotvrde što je jedan od glavnih zaključaka filozofije samoživosti Rendove.
Sam Rajt je važio za prilično „teškog” čoveka koji je bio poznat po svom egoizmu i nemaru prema društvenim konvencijama. Jedan skandal mu je umalo uništio karijeru - 1903. godine, u ranim četrdesetim, Rajt je ostavio svoju prvu ženu, sa kojom je bio u braku 20 godina i imao šestoro dece, zbog žene svog klijenta i suseda Edvina Čeneja (Edwin Cheney).
Kuća na vodopadu, odnosno kuća za odmor Edgara J. Kaufmana (Edgar J. Kaufmann), je završena 1939. godine i predstavlja najpoznatiju privatnu kuću u istoriji napravljenu za nekoga ko nije kraljevske krvi.

Opšte je poznata po fotografijama koje je prikazuju sa donje strane kaskada, sa konzolnim balkonima i terasama u prvom planu. Kada se govori o Kući na vodopadu, neizostavno se pominje njena savršena uklopljenost u prirodno okruženje. Ona se i sama doživljava kao prirodna tvorevina, produžetak stenja koje se nadvija nad vodopadom. Sam Rajt kaže da se na mestu na kome je kuća podignuta ne čuje ništa, pa čak ni muzika potoka, već zvuk Kuće na vodopadu sličan tišini zemlje...
Stiče se utisak da konvencionalna tumačenja Rajtovog stvaralaštva predstavljaju Kuću na vodopadu kao primer idealne, miroljubive simbioze Čoveka i Prirode. Naš utisak nas,međutim, upućuje na zaključak da odnos kuće sa njenim okruženjem i stanarima nije transparentan. Kao, uostalom, i odnos arhitekte sa njegovim klijentima.
Sudeći po onome što je do sada rečeno o zatvorenom i posednutom karakteru Rajtove arhitekture, Kuća na vodopadu može da se doživi i kao ukleti zamak koji se preteći nadvija nad svojim (društvenim) okruženjem - oni koji se drznu da naruše njegov mir bivaju surovo kažnjeni J.

I kod ove kuće postoji oreol idealne kuće za idealnu američku porodicu.

Edgar Dž. Kaufman je bio uspešni pitsburgški biznismen i osnivač Kaufmanove robne kuće (Kaufmann’s Department Store). On i njegova žena Lilijan (Liliane Kaufmann) su bili izuzetno socijalno aktivni: učestvovali su u planiranju Pitsburga, bili članovi upravnog odbora lokalne bolnice i pokrovitelji moderne američke umetnosti i dizajna. Njihova posvećenost idealu življenja u harmoniji sa prirodom dovela ih je u vezu sa Frenkom Lojdom Rajtom, čiji su prijatelji i mecene ostali do kraja svojih života. Kaufman je u svojim radnjama promovisao Rajtovu arhitekturu, a na nagovor svog sina koji je bio Rajtov „šegrt“, finansirao je izradu modela Brodejkera, utopijskog grada – bašte.
Ideal arhitekture je uvek bio ostvarivanje ravnoteže između funkcionalnosti, potreba i želja korisnika i umetničke ekspresivnosti arhitekte. U realnosti neki od tasova uvek pretegne. U slučaju Rajta, koji je važio za tvrdoglavog i prilično beskompromisnog stvaraoca, postavlja se pitanje u kojoj meri njegova arhitektonska dela odražavaju njegove klijente. Kaufmanov sin je uvek žučno poricao da je Kuća na vodopadu Rajtov mauzolej i isticao da je genij arhitekte stavljen na raspolaganje životu određene porodice, njegove porodice. Navodno se Rajt u procesu projektovanja prilično rukovodio željama klijenata, pa je, tako, centralni motiv u dnevnoj sobi stena na kojoj su Kaufmanovi voleli da se sunčaju i posmatraju okolinu. Naročito je interesantna tvrdnja Rajtovih saradnika da se on, dok je pripremao početne skice i crteže Kuće na vodopadu za Kaufmana Starijeg, povremeno glasno preslišavao šta njegovi klijenti od te kuće očekuju.

Međutim, jedna takva priča je u kontradiktornosti sa osvedočenom Rajtovom potrebom da kontroliše živote svojih klijenata. On je projektovao enterijere sopstvenih objekata do najsitnijih detalja kako bi sprečio korisnike da svojom samostalnošću naruše njegovu viziju. Možda se, čak, za čitav njegov stvaralački opus može reći da je obeležen opsesijom da se napravi kuća za lutke u prirodnoj veličini.
Ovakav zaključak podrazumeva postojanje dokaza o Rajtovom manipulativnom i svojeglavom ponašanju i u slučaju Kuće na vodopadu. Oni su nam, zaista, na raspolaganju.
Jednom prilikom, pre dobijanja narudžbine za vikendicu Kaufmanovih, Frenk Lojd Rajt je bio gost u njihovoj kući u Pitsburgu. Tada je, obraćajući se Edgaru Mlađem tonom koji stariji Kaufman nije mogao da prečuje, izjavio: Edgare, ova kuća nije dostojna tvojih roditelja ... Tako je načinjen prvi korak u pravcu Kuće na vodopadu. Interesantno je, takođe, da je kuća, po prvobitnoj želji Kaufmana Starijeg, trebalo da se nađe u podnožju vodopada.
Rajt, međutim, nije uvek uspevao da, zahvaljujući svojoj velikoj harizmi, glatko nametne svoju volju. Trzavice i nadigravanja između njega i njegovog poslodavca su bile česte. Frenklin Toker (Franklin Toker), autor knjige Uzdizanje Kuće na vodopadu (Fallingwater Rising) kaže da ga odnos Kaufmana i Rajta podseća na dva odbegla robijaša koja su, budući da su lisicama vezani jedan za drugog, uprkos svojoj velikoj uzajamnoj mržnji, primorani da sarađuju kako bi se spasli.
Strah Kaufmana Starijeg da će, na kraju, ispasti epizodista u vlastitoj kući bio je sasvim opravdan. Kada je 1935.godine započeta izgradnja Kuće na vodopadu, Frenk Lojd Rajt je imao sedamdeset godina. U to vreme je preovladavalo mišljenje da je njegov stvaralački potencijal u sigurnom opadanju i da više nije sposoban da stvori ništa novo ni originalno. Ostavljen na miru od strane društva, a možda i sam ubeđen da mu se kraj približava, Rajt je osetio slobodu da se, konačno, u potpunosti poistoveti sa idealom neobuzdanog, bajronovskog antiheroja koji živi samo da bi sebe izrazio. Njemu je, dakle, bilo dovoljno jedno popodne da izradi idejno rešenje za Kaufmana, ne zato što je tako dobro poznavao i uvažavao želje svog klijenta, već zato što je doslednost sebi, u ovom slučaju, bila potpuna. Rajt je, čak, išao dotle da je u ime kuće Kaufmanovih ugradio svoje inicijale (Fallingwater – FLW).
U vreme kada je gradio Kuću na vodopadu, Rajt je, već uveliko, bio oženjen svojom trećom i poslednjom ženom Olgivanom koja je od njega bila mlađa čitavih trideset godina. Olgivana, poreklom Srpkinja iz Crne Gore, je u Sjedinjene Američke Države došla sa svojim učiteljem, ruskim mistikom Đorđem Gurđijevim, koji je u Americi našao veliki broj novih učenika.

Frenk Lojd Rajt je, takođe, bio vrlo naklonjen njegovoj filozofiji. Gurđijev je, između ostalog, govorio o procesu ličnog razvoja koji se postiže konstantnim radom na osvešćivanju psihičkih sadržaja – kristalizacijom. Ovakvo učenje je naišlo na topao prijem u društvu čije ideale najbolje sublimuje misao Ajn Rend – Ego je vrhunac čovekovog razvoja. Izloženo shvatanje je bilo duboko ukorenjeno i proživljeno u samom Rajtu, što se, logično, odrazilo i na njegovo stvaralaštvo. Rajtove prerijske kuće, uglavnom, nemaju podrum ni tavan. Ako se ima u vidu da kuća predstavlja jedan od arhaičnih simbola našeg psihičkog ustrojstva, izostavljanje određenih prostorija ili delova kuće može da znači samo negaciju određenih psihičkih sadržaja. Mi, međutim, ne verujemo, da u slučaju Rajta, dolazi do prostog ignorisanja sila Nesvesnog, tradicionalno oličenih u podrumu i tavanu, već do pokušaja da se anatemisani i potisnuti elementi psihe na silu “iscede” u Svesno. Po istom principu po kojem je i sam Rajt pokušavao da zadobije naklonost društva.
Odnos prema Drugima, takođe, povezuje Rajta i Gurđijeva. Kao što je Gurđijev, nasuprot svojoj elitističkoj filozofiji, bio poznat po svom dobrotvornom radu, tako je i Rajt u svojoj arhitekturi bio rastrzan između divljih stvaralačkih impulsa i potrebe da udovolji drugima. Ti Drugi su za Rajta uvek bili izvor velikog razočarenja. Gurđajev smatra da je najveći broj ljudi koje srećemo na ulicama mrtav iznutra i da je prava sreća što toga nismo svesni jer bismo, u protivnom, poludeli od užasa. Zato je u svakoj Rajtovoj kući, u manjoj ili većoj meri, otelotvorena njegova potreba da izgradi sigurno utvrđenje u kome bi se sakrio pred navalom zombija.
Drugi razlog za tvrđavski karakter njegovih kuća je želja da se stvori izolovan prostor u kome bi on bio nedodirljivi gospodar života i smrti. U Rajtovom stvaralaštvu se, suštinski, mogu pročitati tri faze njegovog odnosa prema drugima: u prvoj, on pokušava da se uklopi i udovolji društvu; u drugoj ga razočarenje vodi do osvetoljubivosti i potrebe da se drugi potčine; u završnoj fazi dolazi do potpunog zatvaranja u sebe, a drugi postoje samo da bi se potpuno negirali – kuća se pretvara u hram, ognjište u oltar, a stanari u žrtve. Treća faza je najizraženija u Kući na vodopadu.
Zaklonjena šumom, Rajtova priroda rađa kuću-levijatana koji se preteći nadnosi nad provalijom društvenih vrednosti. Razapet i izranjavljen oprečnim težnjama div progovara Gurđijevljevim rečima – Patnja je cena besmrtnosti. Kada smo jednom živi nemamo drugog izbora nego da živimo večno.
U svetlu svega gore navedenog, kamen, kao centralni motiv kuće, i kamin koji se iza njega nalazi, pretvaraju se, iz varljivih simbola porodičnog okrilja, u sredstva alhemijske potrage za Kamenom mudrosti. Četiri prirodna elementa su ovde kombinovana na interesantan način; enterijer od prirodnog kamena simbolizuje Zemlju, a ognjište Vatru, koja u dodiru sa Vodom iz čajnika daje Vazduh.

A Kaufmanovi?
Lilijan je umrla u Kući na vodopadu 1952. godine od prevelike doze pilula za spavanje. Njen sin je, jednom prilikom, rekao da njena smrt baca dugačku senku na kuću. U stvari, kuća je ta koja je Kaufmanove učinila svojim taocima istog trenutka kada su se u nju uselili. Ona je samo izvesno vreme tolerisala svoje navodne vlasnike.

http://www.youtube.com/watch?v=Tqsk4WARk2I

Kada je Lilijan, ophrvana bračnim problemima, rešila da izvesno vreme provede sama u kući za odmor Kaufmanovih, suočavanje je bilo fatalno. Izmučena sablasnim i agresivnim prisustvom Rajtove podsvesti, koja ju je pritiskala niskim, masivnim tavanicama i gurnuta preko ivice izluđujućim šuštanjem vodopada, oduzela je sebi život i omogućila Rajtu da ostane njen jedini vlasnik.
Kuća je danas njegov mauzolej kako je uvek i trebalo da bude.

Ivana Berisavac 05/23 i Mladen Petković 05/108