уторак, јул 8

Le Corbusier-oви урбанистички планови

"Не може се савршено извести ниједна ствар ако је човек потпуно свестан да је чини. “ LC
Узрок стварима је прави онда када најсубјектиније судимо...
-Сањате да бежите од некога ко хоће да вас удари чекићем по глави, бежите дуго, кроз улице, преко кровова, кроз ходнике, осећате мрак и страх око себе, најзад ваш мучитељ вас стиже, и удара свом снагом по глави.
- Будите се, и видите да сте ударили главом о кревет.
Тај бол који долази на крају целе приче сна, је створио цео увод, бежање...
Све је било толико тренутно, вратоломно, симултано, цео сан прошао у пар секунди, уствари је био припрема која предходи своме узроку _ударцу.

Свет је захватио огромни, свеопшти преображај: машинска цивилизација у нереду, импровизацији, рушевинама.

година 1929.


Францски хлеб, туба за радове, чачкалица, електронски чип, разговор пријатеља, представа... производи су људског стваралаштва.
Клијање жита и раст сунцокрета су већ пројектовање.
Њихово сађење смештено је у унапред предвиђеној временској равни.

Херман Минковски_ математичар са почетка 20.века осама х,y и z додаје и четврту димензију_t време. Тако су познати елементи подвргнути анализи, спајани али не и створени. (ако су x, y и z просторне, а t временска одредница, шта би било да нема ствари и промена?)
простор _ствар за кретање кроз време
Циљ архитектуре_ да нас на идеји кретања кроз време суочи са стварним простором који није само простор, и наведе на питање да ли је простор јединствен, тродимензионалан, а време једнодимензијално, дељиво или недељиво?
Град _ антропогеографски пејзаж
Придода _ вектор креативног чина
Архитектура _ вектор за оцењивања потенцијала природе












Елементи људске интервенције доведени су у дијалектичку везу са природном димензијом
Овом идејом прожете су скице из за урбанистичке планове Рио де Женеира, Монтевидеа и Сао Паола у Бразилу
Захвати ЛЦ захтевали би потпуни преображај начина живота у граду.
Високи вијадукти са ауто путевима се пробијају кроз предео кроз који непоредно доминирају два видика_ на залив и на планине.
Вијадукт се линеарно протеже од Риа према обали Монтевидеа где се рачва у различитим смеровима.












Град_ врт се дакле километрима линеарно протеже дуж обале, ауто пут се налази на висини од 100м , испод њега су гараже а затим терасе на којима се смештају функције. Доњи ауто пут смештен је између стубова на тлу.






Створена површина на различитим висинама омогућавају велику слободу уклапања
Елемент природе, елемент савршеног људског здруживања, елемент колективности везане за друштвене функције и најзад елемент индивидуалног људског живота...
На последњој лествици детаљи, па чак и смештај кућа могу се обликовати по жељи појединца.
Распоред у стану је распоред навика.
Нема предмета на којима пише “лепо” или “добро”, односно “зло” или “лоше”.
Нема скривених ствари које се не смеју дирати, тако да посетилац не може да унесе немир домаћинима.
Кодификована је само јачина светлости.


Сваки тренутак времена садржи одређени број могућности , понекад мали број, а понекад велики број, али никада бесконачан број. Потребно је схватити да постоје могућности и немогућности. Пример шта могу урадити у том тренутку. Постоји неколико комбинација могућности које могу бити бачене са овог стола. Само ове могућности постоје. Ако као тренутак времена узмемо онај тренутак када ове могућности постоје, тада ће сваки следећи тренутак бити онај у ком се једна од могућности дешава. Оловка је бачена. То је дешавање једне од могућности. Тада долази нови тренутак. Тај тренутак такође има одређен број могућности у извесном коначном смислу. А тренутак после тога ће опет бити тренутак дешавања једне од могућности. Узастопност ових тренутака дешавања једне могућности чине линију времена.
„ Свака апстрактивна хијерархија, коначна или бесконачна, заснива се на некој одређеној скупини простих вечних објеката. Та ће скупина бити названа "основом" те хијерархије. Тако основу једне апстрактивне хијерархије чини неки скуп објеката нулте сложености.
_Једна апстрактивна хијерархија формално се дефинише овако:
Једна "апстрактивна хијерархија заснована на г" , где г означава скупину простих вечних објеката који задовољавају следеће услове:
(i) чланови скупине г припадају том скупу, и једини су прости вечни објекти у тој хијерархији;
(ii) саставни делови сваког сложеног вечног објектау хијерархији такође су припадници те хијерархије;
(iii) вечни објекти ма којег скупа који припада хијерархији, било да су сви на истом ступњу или се међусобом разликују с обзиром на ступањ сложености, заједно иду међу саставне делове или изведене саставнице бар једног вечног објекта који такође припада хијерархији.

..."
Алфред Норт Вајтхед, Наука и модерни свет, Апстраховање

Корбизје је путoвaо 1906. у рим и 1911. на исток, Бродом по Дунаву, возом и аутомобилом,
Ако већ имамо ту линију која одузима слободан природан простор, треба је што више искористити.
Можда је Корбиyијер на свом путу, срео наког познаника и почео да размишља о сиситему кретања у граду и вероватноћи да се сретне са неким поyнатим. Свако са собом носи нешто и он је размишљао о оптималном решењу за смештање што више ствари. Док је путовао бродом и колима, посматара је околни пејзаж са начичканим кућицама, било би боље да њих нема и да је имао само поглед на природу.

Линија је напотпуна слика равни, а тачка је непотпуна слика линије. морамо посматрати тј човека као тачку , то јест, на веома малој скали и на великој удаљености од нас. Потом ће његов живот међу другим људима и у сред природе, бити линија коју он следи по површини Земљине кугле, кретањем са једног места на друго. значи посматрано са у вези са 24х кретањем Земље око њене осе, та линија ће постати раван, док ће посматрана у односу на Сунце, то јест, узевши у обзир кретање Земље око Сунца, постаће тродиманзионално тело, биће нешто што збиља постоји, нешто остварено. Али као основна тачка, то јест, човек или Микрокосмос је био тродимензионално тело.

Ни земља се не може сматрати тродимензионалним телом, да се не креће била би тродимензионална. Кретањем земље око своје осе чини је петодимензионалним бићем, а њено кретање око сунца четвородимензионалним. Земља није лопта већ спирала која окружује Сунце. Сунце није лопта, већ нека врста вретена унутар те спирале.

Ле корбизје има немалу заслугу да је попут осетљивог сеизмографа регистрирао све оно што је већбило саставни део европске културе и да је то у једном новом аспекту уобличио у покрет, сакупивши све најбоље поставке и формулиравши их у једно.
Свака ствар има свој контекст и угао посматрања који се мења у зависнсти од ситуације.

(контекст присуство једне стварности за коју појединац на основу свог искуства даје значење одређеној ствари јендо, а не неко друго, могуће.

Често се каже а шаховски проблеми сачињавају поезију шаха. какав је положај студија , нарочито тематских студија у тој поезији? У старој композицији Хенри Ринка тема је добро позната критични потези са естетским решењем : 1. Se4 Le4 2. Td1 Td1 3. Ld5. напротив, тема студије бр.2 је врло ретка (црна индијска комбинација) али естетски ефекат није велики: 1.d7 Tb8; у нади да спречи пат 2. d8D Ld8. али бели наставља са 3. Sh6 L... 4. Sg8 реми! тако се добија утисак да, у студији, тема игра мању улогу него у прблему. Лепота студије често зависи од неочекиваног решења. У првом примеру три узастопне жртве белих фигура, у партијској позицији. заиста неочекивано! поред неочекиваног решења те,атске студије могу имати и других врлина. могу обрађивати специфичне теме које су у проблемској форми тешко остварљиве, или би ту деловале неспретно. број 3. има такву тему: вишеструко одвезивање белог скакача, без употребе батерије. истодобно решење је доста парадоксално: 1.Ke8, без претње! сваки потез даме одвезује скакача који је брзо заробљава. на пример: 1.... Dd5 2.Sb6. покушај решења 1. Kc7 DC4 2.Kb6 Da6! завршава патом или ослобађањем даме. бр 4. има доста масивну композицију али то је неизбежно тема је у уводнику: узимање en passant, а занимљивост студије лежи у ретроградној анализи.како бели има право да рокира (у проблемима) то значи да последњи потез није био ни са К, ни са Т. остаје једино Pg6:f7 а то је могуће само ако је црни Pg5 био предходно на g7 не g6. бели дакле може узети en passant 1.f5:g6, а то добија партију. даље у студијама композитор има много више слободе, пошто си строга правила проблемске композиције ту одсутна. бр. 5. показује употребе такве слободе. енергична дужа комбинација доводи до постепене имобилизације свих црних фигура (са два сецишта црне даме): 1.c4 Kd6 2.Lg3 Kd7 3.Lh3 Pg4 4.Lg4 Kd8 5.Pa6 (први тихи потез) Sa6 6.Ld6 Pe3 7.Pe3 црни сме сада вући само D , и одмах је губи. бр6. такође има слободне, енергичне потезе , а постиже белу промоцију са почетне линије, на нов начин. у намери да студија буде јаснија, задатак је нешто прецизнији од "бели добија". он је овде: бели спашава своју даму. решење је 1Se6 Ke5 2.d4 Ke6 3.d5 Ke5 4.dc6 Lb7 5.cb7 6.b8D ; дакле, бели пешак је путовао од d2 до b8, непрекидним ходом, да спасе даму и добије партију.
1 2 3

4 5 6


Орјентисање је психлошка функција формирана створеним циљевима и путањама. Добра орјентација зна да улије осећање сигурности, или ако је лоша страх. Представа о њој мења се према ситуацији. Међутим, могуће је извести и општу феноменологију орјентисања. Одрђивањем значаја центра- тачке, путање-линије, и доминације независно од околности. Центар изражава оно што је познато, то је тачка у којој појединац заузима положај духовног бића у простору, где застаје и где живи. Центри могу бити циљеви и чворови али у оба случаја су замисливе и јасне фигуре. Центар на земљи био би вертикална оса света која сједињује небо и земљу, тачка где се завршавају хоризонтални покрети. Пошто он подразумева спољашност и унутрашњост онда захтева и радње доласка и одласка. Дакле правац или оса га употпуњују. '' оса је можда прво испољавање човека, алат деловања. Детенце које се креће првим корацима упућује се дуж једне осе, човек који се бори са олујама живота, следи неку осу. '' пише ЛЦ. Основна важност путање изражена је речима као што су: "укрштање", "заплитање путева", "прав пут". Путање представљају могућност кретања која се супроставља искуству "изгубити се". Путање су одређене правцом . Хоризонтална путања представља конкретан свет деловања. Укупност хоризонталних смерова сачињава раван бесконачног простирања. На том плану човек бира и ствара оне путање које његовом животном простору дају посебну структуру. Понекад путања води познатом циљу, а често само показује намеравани правац који се постепено губи у непознатим даљинама. Путања је одређена својим континуитетом, па се и кретање дуж ње одликује одређеним ритмом који је комплементаран са напетошћу везаном за вертикалу. Напетост и ритам су тако општа својства сналажења у свету.

Да би у простору сагледали присуство центара и путања они морају да се нађу на некој мање структуираној подлози, на којој се истичу. Та подлога је уствари малтер који повезује ткиво изаткано путањама и унапређује га у простор. Простор тражи акције, атмосферу. Акције _контрасти и доминанте.
Контрасти и доминанте потиснути новом вредношћу_ психолошким осећајем за кретање кроз простор. Док би неко скакао неко други пак на истој позицији трчао или мирно седео. Ипак оба актера била би у једном заједничком простору. Омотани запремином и сами постају запремина, делећи мехур психолошког доживљаја али са сопственим импулсом. Он је општи али и посебан, моделиран али прожет. И управо га прожетост чини запремином, укинутим простором, не местом, већ корисном празнином. Концепт вођења_концепт навођења, концепт_ више могућих путева.


Паул Kле, главни и споредни путеви, уље 1929.


У оваквом преиспитивању садржано је оно што истински стваралачки чин издваја из једне мануелне делатности. То је разлог једног мишљења, једног одговора на питање зашто а мање како нешто предвидети. Свака упитаност утемељена је над једном просторном намером, на рационалном погледу, а мотивисана маштом која ствара креативност у решавању дилема новог стваралачког корака. Облици простора при томе постају и облици смисла, израза живота, вредности и оправданости архитектуре. зид _не постоји. Он више не води кроз простор, нити преграђује, нити је крајња тачка визуре, сада је претворен у континуалну, бесконачно дугу линију. Тло се савија и постаје зид , затим плафон, а на крају се затвара око самог себе да би формирао простор. Нема прекида. Нема суптилних акцената.



Милена Тодоровић и Златко Николић

Нема коментара: